Fališ mi babo…i falit ćeš.
Fališ mi babo…
…i falit ćeš. Ma koliko god dana, mjeseci, godina prošlo.
Čežnja neće proći.
Bol neće posve utihnuti, nikada.
Zvala bih te češće, ali više ne mogu.
Nećeš se javiti, babo.
Neću više čuti, “kako si kćeri? jesi stigla kući? odmori se…”
A tako mi treba.
Treba mi i zagrljaj.
Treba mi da te vidim na onom putu pored naše kuće kako mi dolaziš u susret.
Sada gledam, nailazi jedan čovjek, hod mu isti, kao da tebe vidim babo, a nisi ti.
Kažu, svako nekako liči na nekog, ali ti si meni bio svoj. Nisi ličio ni na koga, osim na sebe.
Ohrabrivao si me dok sam k’o djevojčica ulazila kod doktora.
Govorio si mi kako ja to mogu, kako sam hrabra.
U tvojim očima bila sam velika.
A ti, u mojim očima najbolji babo, na dunjaluku ovome…
Allahu si draži bio.
Allah te džennetom obradovao. Amin. 😢😢💔💔💔
