MUŽEVI IM OTIMAJU NOVAC I NE DAJU DA RADE: STRAVIČNI PRIMJERI EKONOMSKOG NASILJA NAD ŽENAMA

Muževi nasilnici im zabranjuju da se zaposle i da imaju svoj novac, kako bi ih držali u pokornosti i prisilili da trpe svašta.

Kako za Srpskainfo svjedoče aktivistkinje nevladinig sektora, ekonomsko nasilje je vrlo rasprostranjeno i obično je kombinovano sa drugim vidovima torture, poput emocionalnog, psihičkog, seksualnog pa i fizičkog nasilja.

Kako kaže Radmila Žigić, direktora Fondacije „Lara“ i osnivačica Sigurne kuće u Bijeljini, ekonomsko nasilje je najčešće temelj na kojem se gradi čitava struktura nasilničkog ponašanja, koja žrtve zadržava u nasilnoj zajednici godinama, čak i decenijama.

Tako mnoge žene dočekaju starost u teškom siromaštvu, bez ikakvih sredstava, ali i bez vještina i sposobnosti potrebnih za samostalan život.

O tome svedoči i slučaj žene, koja je bila na pragu sedmadesete, kada je potražila sklonište u Sigurnoj kući u Sarajevu. Udala se u dvadesetoj i za skoro 50 godina braka nikad nije imala svoj novčanik.

– Muž mi nije dozvoljavao da radim. Nikad nisam imala ni jednu marku. On je kupovao šta je htio, a ja nisam imala pristup novcu. On ostavi novac na sto, ali ja ne smem uzeti ni feninga. Kad idemo kupovati hranu, on stavlja u korpu šta on hoće – ispiričala je ranije ova nesretna žena.

Radmila Žigić navodi da se dešava čak i da žene, koje su bile zaposlene, napuste posao, naivno verujući da će tako spriječiti nasilje i “spasiti brak”.

Navodi slučaj jedne obrazovane žene koja je potražila pomoć u Fondaciji „Lara“.

FOTO: USTUPLJENA FOTOGRAFIJA
FOTO: USTUPLJENA FOTOGRAFIJA
– Godinama je trpjela nasilje, psihičko, fizičko, seksualno, i na kraju je napustila dobro plaćen posao, jer je njen odlazak na posao, navodno, bio “uzrok njihovih svađa”, pa je povjerovala da će na taj način nasilje prestati. Nije prestalo, naravno, bilo je još gore – kaže Žigićeva.

Dodaje da su sudbine zlostavljanih žena različite, ali je u osnovi svake od tih životnih priča namjera nasilnika da metodama ekonomskog nasilja uspostave kontrolu nad životom svoje partnerke, a onda i djece.

Mnogim ženama nasilni partneri zabranjuju čak i da potraže posao, da se prijave ili da se redovno javljaju na Zavod za zapošljavanje.

Neke žene nakon udaje napuste posao zarad “bračne sreće” koja se pretvori u stalno omalovažavanje i fizičko nasilje, uz obavezne komentare muža, kako ih on hrani i oblači i kako bez njega “ni hljeba ne bi imale”.

– Neke žene su napustile posao, jer nisu više mogle da podnesu stalne scene nasilja i ljubomore kada kreću na posao i kada dođu kući. Neke su, zbog nasilja, bile rasijane na poslu i dobijale otkaz. Druge su doživljavale da im nasilni partneri dolaze na posao, vrijeđaju radne kolege i prave scene, pa bi same davale otkaz da se spasu poniženja – kaže Radmila Žigić.

Kao oblik nasilja ona navodi i uskraćivanje novca za najosnovnije lične potrebe.

– Dešava se i da nasilnik, ako je žena zaposlena, uzima od nje cijelu njenu platu i dovodi je u situaciju da ona mora da ga moli za svaku marku – navodi Žigićeva.

Kako su posvjedočile aktivistkinje u drugim gradovima, dešavalo se i da nasilnici od svojih partnerki otimaju čak i novac koji one dobijaju od svojih roditelja, da bi djeci kupile odeću ili knjige za školu.

Postoje i slučajevi kada nasilnik obeća da će se popraviti, pa nagovori suprugu da digne kredit, kako bi on sebi kupio automobil.

Nakon toga slijede batine i istjerivanje na ulicu, pa žena završi u Sigurnoj kući sa kreditom na leđima.

Da iz ovog pakla, ipak, ima izlaza, ali samo ako ljudi iz zajednice ne zatvaraju oči pred nasiljem, svedoči primjer iz Goražda.

Esma Drkenda, predsjednica goraždanskog Udruženja žena „Seka“, tvrdi da u malim mjestima ima ljudi koji su empatični i brinu jedni za druge, uprkos ukorjenjenim predrasudama po kojima je nasilje u porodici „privatna stvar“ u koju se „ne treba miješati“.

– Jedan smo slučaj porodičnog nasilja otkrili prije nekoliko godina, kada nas je službenica u banci upozorila na penzionerku, koju muž uvijek sačekuje pred bankom, kad diže penziju, i uzme joj sav novac. Ispostavilo se da se iza ovog ekonomskog, krije i dugogodišnje psihičko i fizičko nasilje – priča Drkenda.

Aktivistkinje su ženu prvo smjestile u „sigurni stan“ u Goraždu, a potom u Sigurnu kuću u drugom gradu. Uslijedili su tretmani podrške i osnaživanja.

Danas je ova penzionerka samostalna žena i živi mirno, u svom domu od svoje penzije.

– Otrgla se od nasilnika, prekinula sa njim sve veze i imam utisak da je konačno srećna i da slobodno diše – kaže Drkenda.

Gordana Vidović, koja vodi Sigurnu kuću u Modriči, prvo sklonište za žene žertve nasilja u BiH, tvrdi da nema pravila kad je u pitanju nasilje.

Na udaru nasilnika mogu naći i zaposlene i nezaposlene, više ili manje obrazovanje žene.

Ipak, ekonomska zavisnost od nasilnika je mnogim ženama kamen o vratu, koji im onemogućava da izađu iz kruga nasilja.

FOTO: GORAN ŠURLAN/RAS SRBIJA
FOTO: GORAN ŠURLAN/RAS SRBIJA
– Žene koje imaju posao, ipak, imaju mnogo više šanse da se izbore sa problemima, od onih žena koje nemaju nikakav izvor prihoda i ne mogu da školuju djecu, plaćaju stanarinu i nabave hranu za porodicu – kaže Vidovićeva.

Dodaje da je u Sigurnoj kući u Modriči je za nepunih 20 godina zbrinuto 1.553 žena, od kojih je samo njih 73 , odnosno pet odsto, bilo zaposleno.

Žigić: Nasilje koje se prećutkuje i toleriše
Analiza sudske prakse, koju su provele NVO, pokazala je da tokom prošle godine na sudovima u BiH nije procesuiran ni jedan slučaj ekonomskog nasilja nad ženama. Radmila Žigić kaže da se ovaj oblik nasilja u porodici najmanje istražuje i najviše prećutkuje.

– Ekonomsko nasilje je moguće dokazati na sudu, čak je lakše obezbediti saradnju žrtava, nego recimo, za seksualno nasilje, ali naša pravosudna zajednica to uopšte ne čini. Jednostavno, ekonomsko zlostavljanje žena i dece se toleriše – kaže Žigićeva.

Dodaje da je poseban problem što se ženski rad u kući se, posebno u porodicama u kojima postoji nasilje, ne vrednuje i što se u pravilu bračna imovina knjiži se na muža, čime se takođe čini nasilje prema ženi.

-Druga dimenzija ekonomskog nasilja je institucionalna, jer naše društvo ne priznaje ženski neplaćeni rad i ne kategoriše ga u ekonomskim pokazateljima, čime se održava potčinjen položaj žena, posebno onih koje su domaćice – zaključuje Žigićeva.

Grbić Pavlović: Ima toga i kod bogatih

Iako se vjeruje da ekonomsko nasilje trpe samo neobrazovane i nezaposlene žene, koje su finansijski apsolutno zavisne od podrške partnera nasilnika, ovaj oblik nasilja je prisutan i u bogatim i uglednim porodicama, u kojima su oba partnera uspješna, upozorava dr Nikolina Grbić Pavlović, profesorka na Visokoj školi unutrašnjih poslova u Banjaluci i autorka više analiza i studija iz oblasti nasilja nad ženama.
– Žene iz ovih društvenih krugova godinama trpe nasilje, jer strahuju da bi u sučaju razvoda ostale bez statusa u društvu, zbog uticaja bivšeg partnera nasilnika, te da bi ostale bez imovine, za čije sticanje su dobrim dijelom i same zaslužne. Plaše se i da bi njihova djeca ostala bez ičeg, jer bi u imovinskoj parnici nakon razvoda sva imovina mogla pripasti ocu nasilniku – navodi naša sagovornica prenosi Srpskainfo.