Molim svu braću i sestre da se pobrinu o omladini… Tekst za razmišljanje

Cesto posjećujem vašu stranicu i u meni se javila želja da vam ispričam o doživljaju koji me je jako potresao. Imam devetnaest godina, živim u Austriji i u kontaktu sam sa osobama druge kulture, u ovom slučaju to je djevojka iz Turske. Kad sam je upoznala, bila je to simpatična djevojka, stidljiva, prijatnog i vedrog lica… Kroz razgovor sam saznala da ima anemiju te da je to razlog što često kasni na časove. Vremenom smo se sprijateljile, međutim, nakon nekog vremena prestala se javljati, nije dolazila u školu, i to je trajalo mjesecima, tako da sam i zaboravila na nju. Početkom novog semestra ponovo se pojavila u školi i trudila sam se da joj pomognem, međutim, ona se promijenila. Njene oči bile su otečene, neispavane, tijelo umorno, pitala sam se šta joj se desilo, ali nisam htjela da budem naporna, te sam čekala pogodnu priliku da joj se obratim i upitam kako joj mogu pomoći.

Kad mi se ukazala prilika, upitala sam i ona mi je otvorila svoju dušu. Počela je plakati, pričala mi je kako je pokušala samoubistvo, da je bila izgubljena, a to sve zbog momka, koji joj je uzeo čast, prijeteći joj riječima: “Ako ne spavaš sa mnom, neću ti vjerovati da me voliš!” Pomislit ćete kako je to glupo i naivno, ali ne zaboravimo na šejtana koji igra svoju ulogu u takvim situacijama. Ja nisam znala šta da joj kažem, ostala sam bez riječi, nisam znala koji savjet da joj dam. I sama je znala da sada nema povratka.

Ali to nije bilo sve, nakon dvije sedmice nazvala me ponovo i pitala da se sastanemo na obali rijeke, jer je tu mirno i rekla da me mora pitati nešto važno. Pristala sam. Kada smo počele razgovor, pitala me o abortusu, je li to dozvoljeno u islamu. Pogledala sam je sa suzama u očima i upitala: “Jesi li trudna?” Šutjela je, nije progovarala, suze su joj lile niz lice. O Allahu! Savjetovala sam joj da ispriča sve roditeljima, ma koliko to strašno bilo. Nije ništa govorila, samo je plakala. Nisam mogla doći sebi. Znam da je abortus haram i rekla sam joj to, rekla je da u svakom slučaju ne želi abortus, ne želi da ubije svoju bebu. Pitala sam je: “Kuda sada, šta ćeš dalje?” Na sva moja pitanja odgovarala je sa “ne znam”… Tu smo se rastale i ja sam se vratila kući. Nisam znala na koji način da joj pomognem. Govorila sam joj da se pokaje Allahu, da klanja i Allah će joj naći izlaz. Ona je meni odgovarala da ne može jer se stidi stati pred Allaha nakon što je počinila takav grijeh. Prije nekoliko dana ponovo smo se srele. Uspjela sam je nagovoriti da mi ispriča šta se desilo. Njen zaručnik ju je pretukao i ona je iskrvarila… Izgubila je bebu… O Allahu!

Sljedećeg dana, kada sam stigla ispred škole, zazvoni mi telefon, ona me moli da se negdje nađemo jer je bilo hitno. Odmah sam otišla na mjesto koje je rekla. Vidjela sam kako ide prema meni, nasmijana. Pomislila sam, eh sigurno je nešto dobro. Pogledala me i upitala: “Kuda sada? Njegov otac je nazvao mog i sve mu ispričao… Moj otac me traži… Kuda sada?” Moram priznati, u tom trenutku mi je hiljadu laži proletjelo kroz glavu, ali sam joj na kraju rekla: “Idi roditeljima, molim te, vrati se kući. Ipak su oni tvoji roditelji, ispričaj im sve.” Bila je izgubljena, njena bol je dostigla toliku granicu da nije mogla ništa reći, više nije mogla plakati. Samo je stajala tu zbunjena.

Odvela sam je u svoju kuću, a moj mobilni je neprestano zvonio, svi su pitali da li sam je negdje vidjela, svi su je tražili. Ostala je kod mene do dvanaest sati navečer, i onda je odlučila da krene. Pitala sam je: “Šta si odlučila, gdje ćeš? Znaš i sama da je moglo biti još gore, šta bi uradila da si još uvijek trudna? Uostalom, to se moralo desiti. Molim te, idi roditeljima, sigurna sam da je to najbolja opcija.” Samo me gledala, a onda se okrenula i otišla. Poslije sam je zvala na telefon, bio je isključen. Sutradan se javila, rekla da je ispričala sve roditeljima, da je sada malo bolje, i da će otići i prijaviti svog zaručnika policiji. Nisam znala šta da kažem. Još je rekla da želi da prekine školu, želi da nađe mir.

Ja sada sjedim ovdje, razmišljam o svemu. Velike se pouke kriju u ovom događaju, ali sami o tome razmislite… Za mene je ovo zaista još jedna životna lekcija. I sama prolazim kroz jedan težak period u svom životu, i moj problem je velik, ali u poređenju sa problemom ove djevojke, moj je problem neznatan, malen. Molim svu braću i sestre da se pobrinu o omladini, mi smo budućnost islama, pa ako mi zalutamo, šta će se desiti? Znam da Allah čuva Svoje robove, da im On, Svevišnji, određuje sudbinu, ali ne mislite da nećete biti pitani šta ste uradili da svojoj djeci olakšate put kroz ovaj surovi dunjaluk.

Puno selama od vaše sestre u islamu S. G. za n-um